недеља, 23. септембар 2018.

X Kahlil Gibran u izboru Davida Nauma




















Pesnik je svrgnuti kralj. Sedi na pepelu svoje palate, nastojeći da od pepela sastavi sliku.
*   *   *
Nadahnuće uvek peva, nadahnuće nikada ne objašnjava.
*   *   *
Često deci pevamo da bi mi zaspali.
*  *   *
Poezija nije mišljenje koje izražavaju reči. To je pesma koja nastaje iz krvave rane, ili osmehnutih usana.
*   *   *
Ako poseješ seme, zemlja će ti dati cvet. Ispevaj nebu svoje nove snove, nebo će ti podariti onoga koga ćeš zavoleti.
*   *   *
Smisao oživljavanja jezika leži u srcu pesnika, na njegovim usnama i između njegovih prstiju. Pesnik je posrednik između stvaralačke moći i ljudi.On je talas koji prenosi novosti iz sveta duha u svet istraživanja.Pesnik je otac i majka jezika koji ga svuda prati. Kad pesnik umre, jezik ostaje ležeći na grobu izgubljen i u suzama, sve dok ne dođe drugi pesnik da ga podigne.

*   *   *
Dušo da ne stremim Večnosti ne bih čuo melodiju koju samo Vreme peva.
Već bih život prekratio i od tela načinio tajnu koju groblje skriva.
*   *   *
Nebo je čoveku dalo muziku kao jezik, drugačiji od ostalih, da pripoveda o tajnama srca. To je jezik srca. Kao i ljubav, dat je svim ljudima. Njime se služe primitivni ljudi u pustinji. Osećaju ga kraljevi u palatama. Ima ga u naricanju žene, postaje tužbalica koja i stenu pokreće. Na slavlju je to pesma koja razveseljava. Podseća na sunce, kada svojim zrakama oživi cvetove u polju. Muzika je nalik svetiljci. Odagna tamu u duši, osvetlji srce, i pokaže ono što je duboko u njemu.
Pesme su za mene opipljive senke na samih, ili žive vizije osećanja Duša je slična ogledalu postavljenom nasupriot vremenu Događaji se oslikavaju na njemu kao ove senke i utvare.
 Duša je nežni cvet na vetru sudbine Podrhtava na jutarnjem povetarcu, a vratić mu se savio od rose. To je cvrkut vrapca koji prene čoveka koji osluškuje i slavi sanjim mudrost koja je stvorila pesmu ptice i nežno osećanje. Taj cvrkut budi snagu njegove misli i on se pita šta skriva persma ove ptice.
Ova pesma pokreće njegova osećanja, on propoveda mudrost starih knjiga Pita se  šapuće li ptica cvetovima u polju, oponaša li grane na drveću, žubor potoka, ili druguje sa celom prirodom? Ali odgovora nema.
Čovek ne zna šta kaže ptica na drvetu, niti potok na kamenčićima, talasi kada se obali lagano približe. Ne shvata šta kaže pljusak kada pada na lišće i kada svojim nežnim prstima kuca na prozorsko staklo. Ne razume šta kaže povetarac cvetovima u polju, ali mu se čini da srce zna i razume šta kažu svi ti zvukovi, jer ponekad zadrhti od radosti, ponekad uzdahne od radosti. Toliko puta su njegova duša i priroda progovorile. Dok je nem i zbunjen stajao. Možda je to suza zamenila jezik, jer ona najlepše govori.
*   *   *
Pesnika ima dve vrste: intelektualnih, sa stečenom ličnošću i nadahnutih, koji su bili ličnosti pre nego što su počeli da se formiraju. Ali razlika izmeđi inteligencije i nadahnuća u poeziji je isto kao razlika između oštrog nokta koji zaseca kožu i nežnih usana koje ljube i zaceljuju rane tela.
*   *   *
Ne krivim bogataše; krivim pevače, pesnike učenjake u kojih nedostaje poštovanje prema samima sebi. Krivim ih zato što ne preziru tričarije i bezvrednosti. Krivim ih što smrt ne predpostavljaju ponižavanju.
*   *   *
Šta da kažem za pećine svoje duše? U tim pećinama koje Te plaše tražim utočište kada sam umoran od širokih drumova, rascvetalih polja i senovitih šuma. Tamo zalazim kada nemam gde da spustim glavu. Kada bi neko koga volim smogao hrabrosti da uđe u te pećine, našao bi samo čoveka koji je kleknuo da semoli.
*   *   *
Oni misle da sam ja lud zato što neću da prodam svoje dane za zlato, a ja mislim da su oni ludi jer misle da moji dani imaju cenu.
*   *   *
Mnogi pesnici i pisci nastoje da spoznaju istinu o ženi, ali do sada nisu dokučili tajne njenog srca, jer je posmatraju kroz veo požude. Vide samo konture njenog tela, ili je stavljaju pod lupu mržnje i vide samo slabost i pokornost.
*   *   *
Učitelj koji hoda u senci hrama, među sledbenicima svojim, ne daj od mudrosti svoje već pre od svoje vere i blagosti.
Ako je istinski mudar, neće vas pozvati da kročite u kuću mudrosti svoje, već će vas odvesti do praga vašeg uma.
Zvezdoslovac vam može kazivati o svom shvatanju svemira, ali vam ne može podariti svoje shvatanje.
Muzičar može da vam peva o ritmu koji prožima svakoliki prostor, ali vam ne može dati uho koje zarobljava ritam, niti glas u kojem on odjekuje.
*   *   *
Poezija nije mišljenje koje izražavaju reči. To je pesma koja nastaje iz krvave rane, ili osmehnutih usana.
*   *   *
Pesnik je onaj koji učini da osetiš, kad pročitaš njegovu pesmu, da on još nije ispevao svoje najbolje stihove.
*   *   *
Eterični element u nama je daleko od svega što radimo, naših najlepših izražajnih sklonosti i umetničkih želja. Jer on, iako je blizak poetičnom u nama, ne peva pesmu, niti svoje tajne pretače u linije i boje. Svaki čovek može da ima lažne ciljeve, da se poigrava svojim ambicijama, trguje idejama, ali niko se od ljudi ne pretvara da je sam, niti se poigrava svojim bolom, ili trguje glađu i žeđu. Nema tog ko može da menja snove, ili premešta svoje tajne. Može li slabo i sitno na nama da utiče na jako i veliko? Da li zemaljski stečeni ego može da menja onaj istinski, nebeski?
*   *   *
Pevao sam vam, ali niste plesali; pred vama sam naricao, a vi niste plakali - hoćete li da pevam i naričem istovremeno?

Нема коментара:

Постави коментар