U dubini
moje duše je pesma koja neće u reč da se odene.
* * *
Želim da glad za ljubavlju i lepotom bude u
temeljima moje duše, jer video sam siti su najsrećniji od svih ljudi. Čuo sam
uzdahe onih što čeznui žudeći to je najumilnija od svih melodija.
* * *
Nekada mi se činilo da čestica nasumično treperi
u krugu života.
Danas
pouzdano znam da sam upravo ja
taj krug i da se ceo život u uređenim
česticama pokreće prema meni.
Kažu
mi kad su budni: Ti i svet u
kojem živiš ste samo zrnce peska na beskrajnoj obali beskonačnog mora.
U snu im govorim: Ja sam beskrajno more i svetovi
u celini su samo čestice peska na mojoj
obali.
* * *
Šta da kažem za pećine svoje duše? U tim pećinama
koje te plaše tražim utočište kada sam umoran od širokih drumova, rascvetalih
polja i senovitih šuma. Tamo zalazim kada nemam gde da spustim glavu. Kada bi
neko koga volim smogao hrabrosti da uđe u te pećine, našao bi samo čovek koji
je kleknuo da se moli.
* * *
Kada sam napisao na svoja vrata:
,,Ostavite svoje običaje napolju,
Pre nego što uđete”.
Ni jedna duša se nije usudila
Da me poseti, ili da otvori vrata.
* * *
To je prvi gutljaj iz pehara koji bogovi napuniše
iz svetog vrela ljubavi. To je granica između sumjne što srce guši i rastužuje
i pouzdanja koje ga ispunjava i usrećuje. To je početak poeme duhovnog života i
prvo poglavlje romana o pravom čoveku. To je čvrsta spona koja veže neobičnost
prošlosti s bleskom budućnosti. On dovodi pritajena osećanja do pevanja. To je
reč koju usne izgovaraju objavljujući da srce dospeva na prestole, da je ljubav
kraljica i da je odanost kruna. To je nežan dodir, kao kada lahor vrhovima
prstiju prelazi preko usana ruže odnoseći sobom dugo slatko uzdisanje i tiho
umilno šaputanje. To je početak čudesnog treperenja koje ljubavnike uznosi iz
materijalnog sveta u svet nadahnuća i snova. To je primicanje cveta sase
šipkovom cvetu i mešanje njihovog daha da bi se treća duša rodila. Ako prvi
pogled liči na seme koje boginja ljubavi u polje ljudskog srca baca, onda je
prvi poljubac nalik prvome cvetu na vrhu prve grane na stablu života.
* * *
Duh i srce su nastali u nama kao dve božanske
suštine, pre nego smo imali misao. Duh ne može stati u okvire njenog govora,
niti duša u meri njene logike.
* * *
Odlazim, ali ako krenem s nekom istinom
neizgovorenom, ista ta istina će me ponovo potražiti i naći, čak iako mi delovi
budu razasuti kroz tišine večnosti i ponovo ću doći pred vas da bih mogao da
progovorim glasom nanovo rođenim iz srca tih bezgraničnih tišina.
* * *
Tužna duša oseti olakšanje kad se spoji s drugom
koja slično oseća, kao što se u tudjini stranac sa strancem nalazi. Srca koja
tuga zbliži ne razdvaja radost i njena ispraznost. Nit koja u tuzi spaja jača
je od onih koje radost i sreća izatkaju.
* * *
Ne recite: „Našao sam istinu“, nego radije:
„Našao sam jednu istinu.“
Ne recite: „Našao sam put duše.“
Radije recite: „Susreo sam dušu gde ide svojim
putem.“
Jer, duša hoda svim putevima.
Duša ne ide po koncu niti raste poput trske.
Duša se otvara kao lotos sa bezbroj latica.
* * *
Kada dajete od imetka svoga, vi dajete samo malo.
Kada dajete sebe, istinski dajete.
* * *
Često kažete: „Daćemo, ali samo onima koji
zaslužuju.“
Stabla u voćnjaku vašem ne kažu to. Ni stada na
pašnjaku vašem.
* * *
Oni daju da bi živeli, jer bi zadržati značilo
nestati.